A šta ako Vučić ne izgubi na izborima?!
Za Medija centar Beograd piše dr inž. Miroslav Parović/26. oktobar 2023.
Može li opozicija u Srbiji da na izborima osvoji 126 mandata?! Ovo je pitanje koje prvo sebi treba da postavimo svi mi koji se politikom bavimo, a onda isto to pitanje sebi treba da postave i građani koji imaju izborno pravo. Moje mišljenje je da pod ovakvim izbornim uslovima i sa ovakvom opozicionom ponudom šanse spadaju samo u domen teoretskog. Pokušaću u najkraćim crtama da obrazložim.
Pre svega, za izbore ne postoji dovoljno visok politički napon jer je vlast uspela da amortizuje dva ključna događaja koja su se desila u toku ove godine, a koji su imali potencijal da iznedre dovoljnu energiju za promene.
Prvo je gašenje velikih građanskih protesta koji su krenuli nakon masovnih ubistava u OŠ „Vladislav Ribnikar“, Duboni i Malom Orašju. Energija tih protesta je uludo potrošena iz prostog razloga što tehnički organizatori (sada okupljeni u tzv. „građansku kolonu“ koja će na izborima učestvovati pod sloganom „Srbija protiv nasilja“) nisu uradili ništa da odlučnost građana pretvore u konkretan politički potez.
Stojim na stanovištu, a to sam javno predlagao i u maju mesecu kada sam bio jedan od retkih pozivara na proteste koji dolazi iz tzv. nacionalno konzervativnog političkog miljea, da je više desetina hiljada protestanata trebalo odvesti ispred zgrade TV Pink jer bi to bio simbolički udar na ključnu polugu Vučićeve vlasti. Da je to urađeno kada su protesti bili na vrhuncu, vlast bi morala da reaguje silom, a onda bi to još dodatno uvećalo narodnu energiju i stvari bi krenule i definitivno ka konačnom padu Aleksandra Vučića.
Drugi događaj je katastrofa koja se desila u selu Banjska u kojoj se jasno videla sprega organizovanog kriminala i vrha države i gde je jasno pokazna sva propast politike koja je vođena prema pitanju Kosova i Metohije deceniju unazad.
Međutim, ni „građanističke“ ni „patriotske“ snage nisu adekvatno reagovale. Ovi nacionalni su krivli Aljbina Kurtija i Kristofera Hila, dok se građanski mahom nisu ni bavili tom temom (uz izuzetak generala Zdravka Ponoša), čime se Vučiću omogućilo da bude aboliran pred očima srpske javnosti.
Kasnije se iz usta jednog od lidera prozapadne opozicije, Pavla Grbovića, moglo čuti da je za njega Kosovo problem za koji on lično nije odgovoran te da shodno tome ne želi da na njemu insitira što bi onda moglo da znači da ne treba da inistira ni na problemima ekonomske krize, globalnih poremećaja izazvanih ratovima u Ukrajini i na Bliskom istoku, klimatskim promenama i nizu drugih stvari za koje nismo krivi. Ovakav stav ukazuje i na to da će se građanisti prema kosovskom pitanju odnositi kao prema nečemu što je završeno, a to znači da će indirektno (a možda i direktno) podržati pregovore i dogovore koje Vučić trenutno pravi sa političkim zapadom.
Imajući u vidu da sam doktor tehničkih nauka voleo bih da čitaocima pokušam da iz tog ugla objasnim situaciju. Naime, svako može da se osvrne oko sebe i da golim okom utvrdi da se pri normalnim uslovima, a to znači po vedrom vremenu, prosečnoj temperaturi vazduha i normalnom pritisku manje više ne dešava niti jedna burna reakcija u prirodi. Da bi se bilo koji sistem prebacio iz jednog stanja u neko drugo potrebno je uložiti energiju kako bi se promenili dotadašnji uslovi i tek onda ide promena. Pa tako ljudi recimo podižu temperaturu i rudu gvožđa prebacuju u tečno stanje, potom izbacuju nečistoće, a u konačnom pod određenim pritiskom u gvožće ubacuju neke druge materijale i tako se dobijuju različite legure čelika.
Ili još jednostavniji primer, domaćica pravi kolače tako što na određenoj temperaturi kuva fil kako bi se od mleka u tečnom stanju i pudinga u obliku praškaste materije dobio materijal pogodne strukture. Dakle, ni kolači se ne mogu napraviti na sobnoj temperaturi. Kako se onda planira promena režima koji drži sve poluge moći u uslovima u kojima se narod ohladio nakon one atmosfere koja je bila pred ključanjem u maju i junu mesecu?!
Neko će verujem reći da će motiv za ljude biti ujedinjenje opozicije, ali prava istina je da nije došlo do bilo kakvog ujedinjenja koje pravi novu i dodatu vrednost. Objedinjen je samo onaj deo političkog spektra koji je nekada držala Demokratska stranka, a to u Srbiji nikada nije bilo dovoljno za bilo kakve promene.
Jedina kakva takva šansa ležala je u formiranju najšire moguće opozicione liste koja bi u sebi objedinjavala i nacionalno i građansko. Toga se Vučić jedino plašio i nažalost opozicioni lideri su se potrudili da mu razveju strahove time što su narodu koji traži jedinstvo ponduli više različitih kolona koje su formirane ne sa željom da se smeni vlast, već iz računica da se lakše pređe cenzus i dobiju mandati.
I tu konačno dolazimo do pitanja, a šta ako Vučić ne izgubi na ovim izborima?! Da li će opozicioni lideri podneti ostavke?! Uveren sam da neće. Da li će nastaviti da rade ono što su i do sada radili?! Nažalost, siguran sam da hoće.
Građanima je u takvoj situaciji preostala jedino mogućnost za samoorganizovanje i okretanje novog lista. Prvi korak u tom pravcu može da bude rušenje legitimiteta predstojećeg izbornog procesa i neprihvatanje nove oktroisane skupštine. Sve drugo vodi u legalizovanje i stabilizovanje Vučićeve vlasti sve do proleća 2027. godine, a do tada ko živ ko mrtav.
Autor je predsednik Narodnog slobodarskog pokreta