"Vagner" i "Blekvoter": mračna slava podizvođača "industrije rata"

Za Medija centar Beograd piše: Dragan Bisenić/31. maj 2023.

Još je nejasno kakva je situaciju u Bahmutu, da li je grad u ruskim rukama ili nije, ali ako se oslonimo na izjave šefa ruske plaćeničke grupe „Vagner“, Jevgenija Prigožina, Vagner je zauzeo Bahmut i sada se od 1. juna sprema na dvomesečnu pauzu, dok će u međuvremenu regularna ruska vojska da bude raspoređena u Bahmutu. Grupa „Vagner“ ovim je još jednom došla u centar javne pažnje, koje, istina, nije manjkalo ni ranije. 

Osim što je stekla mračnu slavu surovih i brutalnih osvajača, Prigožin je predočavao borbe za Bahmut gotovo u direktnom prenosu, veoma često u neposrednom sukobu i raskolu sa vojnim i političkim rukovodstvom zemlje. To je njemu, ali i celoj grupi obezbeđivalo dodatni kontraverzni publicitet. Iako su nosili zločinačku reputaciju, „Vagner“ je razmatran kao mogućna protivteža Putinu ili čak sila koja bi mogla da okonča njegovu vladavinu nekim državnim udarom, pa se čini, da zbog toga grupa nije bila i još uvek nije, sasvim u nemilosti zapadne javnosti. Još oštrije postavljeno je pitanje kako je nekada slavna ruska vojska spala na to da zadatke u njeno ime obavljaju plaćenici svih profila, od robijaša do avanturista svih vrsta. 

Španski El Pais naziva ih „hordama očajnika“ koji se regurutuju tamo gde više nemaju nade: „u zatvorima Rusije ili u slamovima Afrike. Ratna privatizacija od strane Rusije dostigla je neviđene razmere.“

Nije, međutim, „Vagner“ velika specifičnost u tom miljeu. Sve više zemalja uključenih u oružane sukobe okreće se uslugama privatnih vojnih i bezbednosnih kompanija. Ovaj trend ozbiljno zabrinjava međunarodnu zajednicu, pa i same Ujedinjene nacije. Ove kompanije su najčešće državni „podizvođači“ ratnih radova, ali ne moraju da se vezuju samo za države. Činjenica je da privatni „podizvođači“ nisu potčinjeni najvišem vojnom rukovodstvu zemalja, često su državljani drugih država, ne poznaju ili ne priznaju zakone i običaje ratovanja i, u stvari, ne odgovaraju za svoje postupke. Prvi takav slučaj koji je privukao veliku pažnju javnosti bio je incident koji se dogodio 16. septembra 2007. kada su pripadnici privatne kompanije Blekvoter u pratnji konvoja Stejt departmenta, otvorili vatru na civile na prometnom trgu Nišur u centru Bagdada. Ubijeno je 17 iračkih civila. 20 je ranjeno.

Istraga o tragediji i pokušaji da se odgovorni privedu pravdi trajali su nekoliko godina. Incident na trgu Nišur dobio je širok publicitet i negodovanje svetske zajednice. Ovo je bio samo vrh ledenog brega. Ovakvi incidenti se svakodnevno dešavaju širom sveta. I ne radi se samo o ubistvima. Civili, uključujući decu, postaju žrtve torture, silovanja i nezakonitih pritvora. Istovremeno, broj privatnih vojnih kompanija nastavlja da raste.

U tradicionalnom shvatanju države i društva uvek je problem kada se privatne vrednosti, poput brojnih sloboda, „podržavljuju“ ili postaju javne ili kada javne vrednosti, poput bezbednosti, postaju privatne. Država se smatrala legitimnim nosiocem sile i čuvarem bezbednosti, zbog toga što je trebalo da očuva jednakost pred državnom silom i zakonom. Sada to više nije tako. Bezbednost sve više postaje privatna.   

U ruskim snagama u Ukrajini može da se razlikuje nekoliko tipova formacija. Prvi je regularna vojska, drugi su dobrovoljci i pripadnici ruskih jedinica u Donbasu, treći su specijalne jedinice ruske armije, četvrti jedinice Ramzana Kadirova i peti su pripadnici private vojne formacije “Vagner”, kojoj je šef Jevgenij Prigožin. 

Ruska vojna doktrina odmah posle poraza u Avganistanu uvidela je poteškoće koje stvara upotreba regularnih vojnih jedinica u ratovima ili produženim sukobima. Pošto su gubici neminovni, oni koji pretrpe gubitke, porodice, prijatelji, zajednica, brzo se okreću protiv rata i postaju njegovi protivnici. Da bi se izbegao ovakav raskorak između armije i društva, da se građani ne bi otuđili od političkog vođstva i ciljeva rata, stvaraju se neregularne, paravojne jedinice, od dobrovoljaca ili od profesionalaca koji su plaćeni za ratovanje. 

Vagner je privatna vojna sila, tehnički pod ugovorom sa delom ruske vlade. Plaćenicima koje zapošljava ne komanduje vojska, već civil. Oni broje oko 25.000 do 30.000 ljudi na frontu– nešto manje od ruskih konvencionalnih oružanih snaga, ali ne tako dramatično – i zauzimaju oko 30 od više hiljada kilometara dugih linija fronta. Pa ipak, čini se, Vagner je jedini kontingent ruskih snaga koji redovno napreduje na oblasti pod kontrolom Ukrajine.

Njeno ime – „Vagner“ povezuje se s nemačkim kompozitorom Rihardom Vagnerom, nacističkim idolom u muzici, iako je to samo nadimak „Vagnerovog“ osnivača. Vagnerov zloglasni esej „Judaizam u muzici“ i njegov entuzijastički prijem od strane nacista su opšta stvar, ali drugi aspekt njegovog političkog angažovanja dobio je nedovoljnu pažnju. To je njegov  odnos prema anarhizmu. Na vezu između Vagnera i anarhizma direktno su ukazali Teodor Adorno, Džordž Bernard Šo, Maks Nordau, ruski anarhisti i francuski simbolisti. Šo poredi Zigfrida s Bakunjinom. Levičarski revolucionari otkrili su Vagnera mnogo pre nacista. Socijalisti, komunisti, socijaldemokrate i anarhisti, svi su našli oslonac u Vagnerovom delu. Nakon boljševičke revolucije, u Lenjinovo doba, Vagner je kratko bio u modi kao nosilac proleterske kulture. Tek kada su ga oni napustili, preuzeli su ga nacisti. 

Prigožin je značajna unutrašnja vaninstitucionalna sila. Narod veruje da je on pravi borac za rusku stvar u Ukrajini, a on s vremena na vreme preti ruskim oligarsima regrutacijom i slanjem na front, što se doživljava kao pravedna žrtva koju bi trebalo da podnesu, a ne da se žale nad svojim debelim računima u inostranstvu. Prigožinove kompanije veoma dobro posluju. Samo inostrani deo, procenjuje se, doneo mu je najmanje 250 miliona dolara u protekle četiri godine. To je, kako navodi „Fajnanšel tajms“ samo od zvaničnih prihoda Prigožinovih kompanija u Sudanu, Centralnoafričkoj Republici, Siriji… 

Treba napomenuti da istorija poznaje primere kada su plaćeničke trupe ipak izmakle kontroli države i delovale samostalno.Tokom Stogodišnjeg rata (1337-1453) Evropa je bila preplavljena najamnicima. Sve strane u sukobu koristile su njihove usluge. Rat, međutim, nije trajao 100 godina u kontinuitetu, bilo je perioda primirja, zatišja ili jednostavno besparice. U takvim vremenima plaćenici su ostajali bez posla, a samim tim i bez sredstava za život. Engleska je u tom pogledu imala više sreće. Pošto su se sve borbe vodile na kontinentu, tamo su ostali i bivši britanski plaćenici. Stoga je Francuska bila podvrgnuta teroru gladnih bandi. Terorisali su sela, pa čak i gradove, a vlasti nisu mogle da im pruže adekvatan otpor, jer je feudalna viteška milicija, uz svu veštinu pojedinačnog konjičkog naoružanja, bila praktično bespomoćna u borbi protiv profesionalne najamničke pešadije. Indikativna je u tom pogledu bitka kod Brinja kod Liona koja se odigrala 6. aprila 1362. između viteške vojske grofa Tanervila i vojske najamnika. Kao rezultat bitke, vladina vojska je potpuno poražena, a njen vođa grof Tanervil je poginuo.

Stoga je jedini način da se odupre plaćenicima bio regrutovanje najspremnijih od njih da se bore na strani države, pa je uz njihovu pomoć stanje u državi dovedeno u red. Ova ideja pripadala je istaknutom državniku Žaku Keru (1400-1456), koju je izneo 1439. Tako su se pojavile poznate „ordonans kompanije“. Kao što se vidi, država je ponovo pretvorila privatnu vlast u svoj instrument.

Ni druge savremene kompanije nisu daleko od uplitanja u politiku. Poznat je sastanak koji je šef „Blekvotera“, Erik Prins, imao 2016. na Sejšelima sa ruskim predstavnicima. Demokrate su ga optuživale da je sastanak organizovan kako bi se za Trampov račun uspostavile veze sa Rusijom, što je Prins odlučno negirao i pred istražnim kongresnim komitetom.  

Privatna vojna industrija je u procvatu. Sve više zemalja koje se bore kod kuće ili u inostranstvu koristi usluge privatnih vojnih podizvođača. U nekim slučajevima, to su usluge u domaćinstvu - na primer, kuvanje, ali često govorimo o direktnom učešću u neprijateljstvima.

Prema mišljenju stručnjaka, „zgodnije je” koristiti privatne vojne podizvođače nego plaćenike. Na kraju krajeva, postoji suštinska razlika između prvog i poslednjeg. 

Plaćenik je neko ko se direktno bori u ratu i nije državljanin nijedne zaraćene zemlje. Za njega je rat način da se zaradi. Zaposleni u privatnim kompanijama takođe ponekad učestvuju u neprijateljstvima. Ali oni, takođe, mogu da pruže vojsci, na primer, tehničku podršku. A njihova nacionalnost nije bitna.

Ali glavna razlika između plaćenika i zaposlenih u privatnim vojnim kompanijama je u tome što je ove druge veoma teško pozvati na odgovornost za zločine i kršenje ljudskih prava. Postoji međunarodno zakonodavstvo, sporazumi i protokoli uz Ženevsku konvenciju, koji jasno definišu pojam „plaćenika“ i uvode kazne za plaćenike. Ali u međunarodnom pravu ne postoje odredbe koje zabranjuju delatnost privatnih vojnih kompanija. Velike vojne kompanije su po pravilu multinacionalne kompanije. Oni mogu biti registrovani u zemlji A, mogu imati ugovor o pružanju usluga u zemlji B, mogu biti ugovoreni u zemlji C, a mogu da zapošljavaju osoblje u zemljama D, E, F i G. Postavlja se pitanje: ako se nešto dogodi, masovno ubistvo ili silovanje, na primer, u čijoj će nadležnosti biti ovaj slučaj?“

Radi razumevanja pravnih zamršenosti u vezi sa privatizacijom vojnih službi, praćenja kršenja ljudskih prava od strane privatnih vojnih kompanija i prijavljivanja Savetu UN za ljudska prava, obrazovana je Radna grupa za korišćenje plaćenika. U suštini radi se samo o javnom obelodanjivanju podataka i informacija. Odluka o tome šta učiniti u ovom ili onom slučaju, da li će počinioce privesti pravdi, da li sprovesti zakonodavne reforme, ostaje na svakoj od zemalja članica UN. Među najnovijim projektima Radne grupe je i stvaranje međunarodnog mehanizma u okviru kojeg će sve zemlje morati da prihvate bar osnovne standarde koji regulišu aktivnosti privatnih vojnih podizvođača. A do tog trenutka, koji je u sadašnjim uslovima, sasvim daleko, Vagner i njegovi pandani nastaviće svoje poslove u „industriji ratovanja“.

Autor je  novinar, publicista i bivši diplomata