MIŠLJENJA I KOMENTARI

„Onaj ko mirne revolucije čini nemogućim, nasilne čini neizbežnim“
Foto: Printscreen Youtube (Insajder)

„Onaj ko mirne revolucije čini nemogućim, nasilne čini neizbežnim“

Za Medija centar Beograd piše: Prof. dr Zoran Pavlović/17. jun 2023.

Na jednom mestu, Ivo Andrić je svojevremeno napisao da mu se čini da je duh većine balkanskih narod izgleda toliko zatrovan neredom, nasiljem i nepravdom da nikad više neće moći ništa drugo do jedno: da trpi nasilje ili da ga čini. Dodajmo tome i „tradiciju“ nasilnih smena vlasti na ovim prostorima i manir vlastodržaca da su prema onima koji nisu vlast sve mere dozvoljene, pa možemo zaključiti da je nesmirujuća tenzija i agresija nakon strašnih događaja koji smo preživeli još samo jedna epizoda naše (ne)normalnosti u novoj sezoni rijaliti Srbije na brdovitom Balkanu.

S obzirom na tragičnost svega što je ovo društvo proživelo u poslednje vreme, bilo bi potpuno prirodno očekivati da će se na sve strane čuti pomirljivi tonovi koji bi smirili tenzije, itd. Ali, ništa u vezi sa vladavinom u našem društvu nije prirodno, pa ni reakcije vlasti na ono što se trenutno dešava.

Dobro istrenirane prakse diskreditacije političkih protivnika, satiranja kritičkih glasova, izbegavanja odgovornosti i spinovanja informacija rade punom parom. Umesto da se preuzme odgovornost za nedaće kroz koje ovo društvo prolazi, ovde su, naprotiv, preduzete sve mere da se oni koji na odgovornost (s pravom) pozivaju predstave kao nasilnici, „hijene“ i „lešinari“.

Time se, naravno, pokušava očuvati pozitivan imidž režima, makar tako što ćemo pokazati iz kakvog „blata“ nam dolazi alternativa, kojoj mi, eto, nudimo ruku pomirenja i nove izbore, a oni, „bezobraznici“, to ne žele da prihvate. Atmosfera netrpeljivosti se samo dodatno podgreva i unapred pravi alibi i opravdanje za „progon“ onih koji misle drugačije, a koji, budući dehumanizovani, ništa bolje zapravo ni ne zaslužuju. Ishod svega toga nikako ne može biti građenje mostova među gotovo zaraćenim stranama, već samo dodatno produbljavanje jazova koji postaju nepremostivi.

I predsednik nas poziva na dijalog i jedinstvo, ali činjenica da poziv na dijalog dolazi sa te funkcije i način na koji je upućen su na mnogo nivoa problematični. U kom svojstvu predsednik Republike, osoba sa gotovo ceremonijalnim dužnostima i ovlašćenjima, želi da razgovara sa bilo kim? Da li je predsednik pozvao i predstavnike svoje stranke na razgovor? Jesu li oni pristali? Kako se razgovara sa onima „o kojima se misli sve najgore“? Sa „hijenama“ i „lešinarima“? A sa „ustašama“? Sa onima protiv kojih će se, kako predsednik nedavno reče, boriti i njegova pokolenja? Kako se razgovara o stvarima o kojima nikakvih razgovora ne bi moglo biti, kao što je poštovanje zakona i Ustava ove države?

Na osnovu svega što smo do sada videli, teško je zaista poverovati da iza toga stoji išta drugo do imitacija i glumljenje demokratskih procedura i dobrih namera. A sve i da su namere autentične i benevolentne, predsednik ne bi trebalo da je adresa za odlučivanje gotovo ni o čemu, ma šta on mislio i ma koliko se trudio da se predstavi kao neko ko može da da ili ne da ovo ili ono ili ovoga ili onoga. To više od bilo kakvog iskrenog poziva na dijalog govori da vlast nastavlja da sama ruši institucije koje bi trebalo da gradi i brani.

Naposletku, kao građani i građanke ovog društva smo, po definiciji, ujedinjeni po jedinom kriterijumu koji bi trebalo da bude relevantan – pred zakonima ove države. Čija je odgovornost što ogroman broj građana i građanki ima utisak (a možda i nešto više od utiska) da to nije tako? Ili, u kontekstu aktuelnih dešavanja, ukoliko već opozicija vrši nasilje (za šta je vlast konstantno optužuje), odgovornost je vlasti da prestupnike sankcioniše u skladu sa zakonom; ukoliko, međutim, predstavnici vlasti vrše nasilje, opet je odgovornost vlasti da prestupnike sankcioniše u skladu sa zakonom. Svedočimo li tome? I zašto ne?

Teško je oteti se utisku da svi potezi koje aktuelna vlast čini imaju za cilj jednu od dve stvari – da se očuva ili podigne popularnost (pre svega, i, opet, paradoksalno, predsednika Republike) i/ili da se stekne direktna korist za one koji vlast vrše ili one koji su njima (vrlo) bliski.

U tom smislu sva obećanja koja smo inicijalno čuli bila su samo iznuđene, ishitrene i nepromišljene reakcije provocirane percepcijom toga šta bi u tom trenutku bilo popularno i poželjno, šta su svakodnevna ispitivanja javnog mnjenja ukazivala da bi javnost želela da čuje, šta su savetnici mislili i slično. Da ukinemo rijaliti? Nema problema, evo, ukidamo. Da razoružamo naciju? Odmah, svi predajte oružje. Da uvedemo smrtnu kaznu? Oformićemo radnu grupu itd. itd.

Ne vredi uopšte debatovati o tome koliko su neprimereni bili načini za donošenje ovih odluka, što je jedno sasvim drugo, zapravo i važnije, pitanje. Čim su se stvari, makar naizgled, malo stišale, informacije dovoljno spinovale, na dnevni red su došle neke nove „goruće“ teme – drugim rečima, nakon što smo prosto „zatrpani“ svim i svačim – već se pojavljuje prostor da se „zaboravi“ ono što je juče rečeno jer to nijednog trenutka nije ozbiljno ni razmatrano niti na nekim čvrstim osnovama ili ocenama stručnjaka zasnovano. A ta „puj-pike-ne-važi“ logika je moguća jer niko nikakvu odgovornost ni za šta snositi neće, unutar sistema koji je razvio svojevrsnu infrastrukturu nekažnjivosti.

Pored toga, ispunjavanje zahteva bi, za aktuelni režim, bilo sečenje grane na kojoj se sedi. Sistem u kome živimo je faktički ono što se danas naziva spin-diktatura koja počiva na medijski konstruisanoj slici svemoćnog donosioca odluka koji uživa veliku popularnost, a građanski zahtevi najvećim delom direktno gađaju instrumente i mehanizme na kojima takav sistem počiva.

Budući ničim obavezan niti pod pretnjom bilo kakve sankcije u slučaju da to ne uradi, zašto bi ih režim uopšte uzeo u razmatranje? U situaciji da bira između mera koje su efikasne (čitaj: u koristi svih), ali nepopularne i skopčane sa gubitkom stečenih privilegija i mera koje su popularne, ali gotovo izvesno neefikasne, da pogađamo za šta će se predstavnici režima (po ko zna koji put) opredeliti?

Oglušivanje o zahteve građana je taktika koju je ova vlast dovela do savršenstva. Toliko puta smo svedočili tome da vlast ćuti i čeka da građane prođe ono što ih mori, da identičan manir odnosa prema aktulenim protestima uopšte ne iznenađuje. To, naravno, kod dela građana svakako izaziva bes kao reakciju na nemoć da se stvari promene ili opaženu bahatost vlasti kojoj je do građana stalo samo par nedelja pred izbore. Da li će bes biti kanalisan je jedno pitanje. Ko i kako će ga kanalisati je drugo.

No, čini se da je svojim postupcima vlast prešla neke crvene granice koje se ustežu da tek tako pređu i oni koji su im bliski ili koji vlast i čine, da je mnoge dovela pred nemoguć zadatak da brane ono što se ne može braniti, a što u javnosti nailazi na osudu, zgražavanje, pa i gađenje. Spin-diktatori „preživljavaju“ ne tako što ometaju ili sprečavaju pobunu, već ukidaju želju da se pobunimo. Izazivanje besa i zgražavanja je, u tom smislu, kontraproduktivna strategija.

Dobro je poznata teza da onaj ko mirne revolucije čini nemogućim, nasilne čini neizbežnim. Naše društvo je odavno i duboko radikalizovano, polarizovano i ekstremizovano, te, nažalost, nemamo mnogo razloga za optimizam u pogledu skorije pacifikacije društva i prevazilaženja tekuće krize. Egoizam, egotizam i egocentrizam su gajeni i „nađubreni“ principi međusobnog odnošenja, a spin-diktatura, demokratura ili partokratija principi vladavine.

Nijedna sfera društvenog života se u takvim okolnostima ne može razvijati normalno niti dugo može trajati sistem u kome se na važnim mestima nalaze oni koji ne samo da nemaju obzira prema onima koje predstavljaju, već ni veština za obavljanje poslova koji su im u nadležnosti. Jedini ishod, istorija nas makar tome uči, jeste urušavanje takvog sistema.

Da li je ovo ta tačka i da li će joj prethoditi dalja radikalizacija teško je reći. Da je moguća – to je nesporno; da je poželjna – ni slučajno; da je odgovornost i za eventualnu radikalizaciju na onima koji se nalaze na pozicijama moći – svakako.

Autor je profesor socijalne psihologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu

Ovaj sajt koristi "kolačiće" kako bi se obezbedilo bolje korisničko iskustvo. Ako želite da blokirate "kolačiće", molimo podesite svoj pretraživač.