"Država za rođaka", umesto “zemlja za sve naše ljude”

Za Medija centar Beograd piše: Prof. dr Zoran Pavlović/20. maj 2023.

Živimo u društvu koje je, na ovaj ili onaj način, izgubilo svoje vrednosno moralne orijentire i kompase, i koje posrće i srlja iz jedne krajnosti u drugu. Na svakodnevnom nivou smo prosto preplavljeni „zagađujućim“ sadržajima koje u javnom prostoru možemo videti - promociju nasilja u medijima, osuđene ratne zločince u parlamentu ili na muralima na svakom koraku u Beogradu, dehumanizaciju i satanizovanje neistomišljenika, gaženje dostojanstva instutucija i pojedinaca, odustvo odgovornosti za bilo kakav „prestup“, nametanje profita/novca kao vrhunskih kriterijuma vrednovanja ljudi, itd.

Moramo se zapitati čije su to (poremećene) vrednosti koje se propagiraju primarno u medijima sa nacionalnom frekvencijom i tabloidnoj štampi? Većinske populacije? Zapravo, iz svega što znamo, veoma teško. Predstavnika režima? Ni to zapravo ne znamo, ali i tu bi odgovor verovatno bio negativan, jer se i oni „kunu“ u svete vrednosti demokratkog društva kao što su sloboda i jednakost.

Činjenica da se neprihvatljive društvene prakse i pojave opravdaju pozivanjem na više ciljeve (potrebom da se, na primer, zaštiti „Srbija“) ili predstave kao legitimne (režim neće reći da progoni opoziciju i neistomišljenike, već da brani slobodu ili se bori protiv kriminalaca i tajkuna) ukazuje da postoji svest o tome da je to nešto negativno, ali, eto, nužno. Tako se pod parolom „dobrih vrednosti“ prodaje nešto što sa njima nema nikakve veze i njihov sadržaj se u neku ruku „zagađuje“ što može imati neslućene implikacije.

Ono što bismo, dakle, mogli smatrati poremećenim jesu sistematski pokušaji da se značaj nekih vrednosno-moralnih kategorija relativizuje, da se kao dominantni modeli ponašanja koje treba slediti plasiraju negativne društvene pojave poput nasilnih interakcija, odsustva empatije, netolerancije prema neistomišljenicima, itd. a koje, zapravo, idu kontra stvarnih, autnentičnih i pozitivnih stremljenja ljudi koja tako bivaju zakočena.

Rezultat jeste ono što vidimo oko sebe, a što bi se možda najbolje moglo opisati kao potpuna sluđenost i društveno „tumaranje“, anomija, konfuzija o tome šta treba ceniti i koje standarde ponašanje treba slediti.

Ta potpuna neregulisanost društvenog života za prirodnu posledicu ima to da se ljudi povlače u svoje male svetove i krugove, postaju nepoverljivi prema svemu i svakome, vode računa samo o svojim interesima, bez ikakve spremnosti na kooperaciju koja u fokusu ima opšti interes.

Dodatno, jedan novi nivo „poremećenosti“ jasan je kao dan – na najvažnijim državnim funkcijama nalaze se oni koji bi trebalo da brane sve nas, to jest opšti interes, a oni to gotovo po pravilu ne rade. Sloboda je uslovna, primena zakona je uslovna, pravda je uslovna – važi za „nas“ i kada „nama“ to odgovara – što zapravo znači da slobode, zakona i pravde – nema.

Rezultat je dodatna atomizacija društva koje postaje pocepano na više tabora za koja važe različite vrednosne-moralne-pravne-društvene norme i koja neminovno vodi izraženoj životnoj filozofiji „u se i u svoje kljuse“ i stavljanju većeg značaja upravo one vrednosti sa izraženim ličnim fokusom, koje su potpuni opozit vrednosti koje bi morale u našem društvu imati primaran značaj kako bi se svi naši nagomilarni i gorući problemi koji se tiču našeg društva u celini adekvatno rešili – vrednosti koje u fokusu imaju i dobrobit drugih ljudi, solidarnost sa njima i međusobno razumevanje i podršku.

Ali, sve dok ovo i dalje bude „država za rođaka“, umesto da je „zemlja za sve naše ljude“, to će biti neminovnost.

Iz svega što sam upravo rekao, dalo bi se zaključiti da moralno i mentalno stanje nacije i pre nedavnih tragičnih dešavanja nije bilo na nimalo zavidnom nivou. Granice između dobrog i lošeg ne bi trebalo da su crvene linije koje se mogu preći, niti stvar nečega o čemu bi se uopšte debatovalo, što se u našem kontekstu, nažalost, godinama i decenijama unazad radi.

Došli smo u situaciju kada sve, ali doslovce sve može da „prođe“, makar da se od strane režima i prorežimskih medija pokuša opravdati; sve je „u redu“ – i prepisani doktorati i tone marihuane i podvođenje maloletnica i šverc oružja. Izuzev što kod velikog dela populacije izazivaju zgražavanje, ovakve prakse u jednom opštijem smislu imaju katastrofalne posledice jer potpuno zamagljuju granice onoga što je dobro i onoga što nije.

Ukoliko tome dodamo činjenicu da je kršenje moralnih i zakonskih normi veoma retko praćeno sankcijama (koje su, po pravilu, rezervisane za one koji nisu „naši“), a one bi morale biti neizbežne, kao i da se bilo kakvi pokušaji konstruktivne kritike ili sugestija za korekciju društvene prakse koje dolaze od strane naučnih i stručnih autoriteta unutar našeg društva uvek dočekaju „na nož“, „običan“ čovek ne može da se ne zapita zašto bi neka zakonska ili moralna pravila uopšte i sledio kada oni koji bi njihovo regulisanje trebalo da nadgledaju to ne rade. Time se zapravo „umrtvljuju“ naši moralni „receptori“ koji bi trebalo da reaguju čim vidimo nešto što bi moralo naići na nedvomislenu osudu (kao što je, recimo, pokušaj ubistva novinara), smanjuju se podsticaji da se vrši dobro, ali i otklanjaju kočinice da se ne čini loše.

To stvara savršeni kontekst za to da sve može da prođe ali i da su kriterijumi dobrog promenljivi i u biti zavisni od onoga „ko drži batinu“, dakle proizvoljni, što u ovim okolnostima uglavnom podrazumeva da režim svoju verziju toga šta je dobro ili loše monopolizuje, nameće kao dominantnu i jedino ispravnu. Račune ne polažemo moralnim principima ili zakonima ove zemlje, već pojedincima. Svi oni koji ne pristaju na takvu verziju sveta sebe diskvalifikuju kao ravnopravnog člana jedne moralne zajednice, te su prema takvim moralnim „kvarnjacima“ sve mere dopuštene.

Sve se dodatno komplikuje ukoliko je nasilje sastavni deo repertoara ponašanja javnih ličnosti koji se posmatraju kao modeli ponašanje koje treba slediti, a, povrh svega, nasilje ne samo da nije neprihvatljivo ili nesporno kažnjivo, već se prećutno odobrava na sve one ranije opisane načine i iz opisanih razloga. Tako nasilje postaje prirodan način političke borbe, razrešavanja konflikata unutar porodice, među vršnjacima.

Stiče se utisak da su moralni standardi običnog naroda i onih koji su trenutno na pozicijama vlasti toliko nepomirljivi da je posmatranje srpskog društva kao jedne i jedinstvene moralne zajednice veoma upitno.

Prognoze oporavka su veoma neizvesne i one zavise od toga kako će se donosioci odluka u ovoj situaciji postaviti, a sudeći po dosadašnjim rekacijama, nemamo nikakvog razloga za optimizam. Reakcije vlasti na sve što se dešava u poslednjih nekolio dana je za rubriku „verovali ili ne“.

U situaciji kada je bilo neophodno da se pozove na zajedništvo, dobili smo spisak nepojmljivih reakcija: besmislene konstatacije o tome da su krive „zapadne vrednosti“ ili video igrice; emitovanje videa sa simulacijom ubistva koji je, navodno, isprovocirao događaje na televiziji sa nacionalnom frekvencijom; umanjivanje broja ljudi koji su se okupili kako bi se pobunili protiv nasilja; neposećivanje mesta tragedije pod izgovorom da ne bi da politizuju tragediju; sprdanje sa građanskim protestima, fotomontažama fotografija, itd. Vrhunac u vidu „najvećeg mitinga u istoriji“ tek treba da usledi.

Ovo je još jedan u nizu pokušaja da se građanska borba ili podrška bilo kakvim nesporno dobrim, plemenitim i idejama koje su od opšteg interesa, prikaže kao najobičnije politikanstvo čiji je cilj rušenje aktuelnog režima. Sam kontramiting, kako se tome može posvedočiti na raznim stranama, samo je još jedna manifestacija nasilnih metoda vladavine. Kako se drugačije zove prinuda ljudi da budu na mitingu i da daju svoju „podršku“? Posledice svega toga ne samo da nije smirivanje tenzija unutar društva, već igranje šibicama pored buradi prepunih baruta.  

Autor je profesor socijalne psihologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu