"Arapsko proleće" u Izraelu
Za Medija centar Beograd piše: Dragan Bisenić/30. mart 2023.
Rizici Netanjahuove političke dugovečnosti
Pomalo zluradi posmatrači Bliskog istoka masovne demonstracije u Izraelu nazivaju zakasnelim „arapskim prolećem“ u toj zemlji. U ponečemu oni su u pravu, jer široko nezadovoljstvo doista liči na pokrete i pobune masa iz 2011. kada je ceo arapski svet odjednom počeo da se ljulja i kada su u mahu zbačeni višedecenijski vladari Tunisa, Egipta i Maroka, a sa njima, uz mnogo prolivene krvi, libijski predsednik Gadafi i jemenski Saleh.
Izrael je tada to sve, kao neprikosnovena demokratija u regionu, oprezno posmatrao, ne izjašnjavajući se unapred i znajući da neke od tih promena mogu da budu sasvim nepovoljne za poziciju zemlje. Najteže je bilo u Siriji, gde se predsednik Bašar el Asad održao tek uz pomoć spoljne intervencije Rusije. U isto vreme, stvoren je brutalni „kalifat“ Islamske države koji se protezao od Iraka do Mediterana. Kroz sve ove bliskoistočne vatre, Izrael je prošao sa Benjaminom Netanjahuom na mestu predsednika vlade koji je ponekada sposobnošću čarobnjaka nalazio izlaz iz teških situacija.
Sada se sudario sa vlastitim samopouzdanjem koje je proisticalo iz ubedljive pobede na parlamentarnim izborima, na osnovu čega je verovao da ima većinu koja garantuje sigurnost u vođenju državnih poslova. Okidač za široke proteste bila je pravosudna reforma, kojoj je najvažnija kontroverza da parlament sa svojim većinom može da promeni odluku Vrhovnog suda. Vrhovni sud u Izraelu doživljava se kao poslednja brana pred izvršnom vlašću i garant izraelske demokratije iako Izrael nema Ustav kao integralni dokument, nego samo 13 ustavnih zakona na osnovu kojih se izvlače ustavni prerogativi. Motivi za ovu promenu smatraju se ličnim, da zaštite premijera Netanjahua od sudskih optužbi za korupciju i druge prekršaje s kojima se suočava. Na taj način, to se doživljava kao pokušaj podređivanja celokupnog političkog sistema interesima jedne ličnosti, uz istovremeno ukidanje podele vlasti i dominaciju vlade i izvršne vlasti nad svim ostalim u izraelskom društvu. Izraelci su veoma osetljivi na tu vrstu ugrožavanja demokratije zbog čega su 13. februara počele demonstracije.
U javnom govoru upotrebljavaju se veoma teške reči, pa se govori o pokušaju državnog udara od strane Netanjahua ili ozbiljnoj opasnosti od građanskog rata, što je rekao izraelski predsednik Hercog. One su sasvim novi kvalitet dobile kada je izraelski ministar odbrane, general Joav Galant, u subotu, 26. marta dao izjavu da bi predviđene reforme trebalo da budu zaustavljene zbog razloga nacionalne bezbednosti. Netanjahu se tog dana nalazio u Londonu i nije hteo da reaguje, kako je rekao, zbog poštovanja Šabata, ali sledećeg dana je odlučio da smeni Galanta. Posle ovog poteza, demonstracije su se proširile na celu zemlju i dovele do velike političke krize u zemlji.
Ali, to je jedna interpretacija događaja. U drugoj, Netanjahu sve ovo doživljava kao zaveru protiv njega, pošto je uspeo da nadmoćno pobedi na izborima nakon pet neuspešnih parlamentarnih izbora i mandata opozicije koji je trajao 17 meseci. On takođe smatra da pojedini bivši političari obilato finansiraju proteste i demonstracije, gde u prvom redu misli na bivšeg laburističkog premijera Jehuda Baraka. Barak neskriveno traži uklanjanje Netanjahua. Njegov koalicioni partner iz partije Jevrejska moć, Itamar Ben Gvir snažno gura ove promene, kritikujući potpunu izdvojenost izraelskog sudstva iz državnog sistema. „O pravdi odlučuju ljudi koje ne poznajemo i koje niko nije izabrao“, poručuje ben Gvir, opravdavajući svoju nameru da čvrsto ostane na svojim pozicijama.
Netanjahu i njegovi saveznici tvrde da u stvari jeste na delu pokušaj „obojene revolucije“ u Izraelu, gde je reforma pravosuđa samo izgovor za eliminaciju Netanjahua, a da je stvoren savez ličnosti u vlasti i u opozciji radi ostvarenja tog cilja. Predsedniku Hercogu se prebacuje da je napustio svoj položaj neutralne osobe koja se stara o društvenoj slozi i ulazak u tabor opozicije, pošto sebe u budućnosti vidi na Netanjahuovom mestu, jer mu to nije pošlo za rukom 2015. godine.
Netanjahu je bio primoran na povlačenje pa je privremeno odustao od pravosudnih reformi i najavio dijalog sa opozicionim partijama. I pored toga, levičarske i sekularne organizacije najavile su velike demonstracije za ovu subotu. Kao jedan od centara odakle se vuku konci protiv Netanjahua, smatraju se i SAD, čije su organizacije finansijski podržale organizatore demonstracija, isto kao i Evropska unija. Netanjahu je, stoga, ušao u spor i sa američkim predsednikom Bajdenom koji mu je poručio da „ne može da nastavi ovim putem“. Izraelski premijer je odgovorio da će Izrael da donosi vlastite odluke, a ne „odluke zasnovane na pritiscima iz inostranstva“.
Bez obzira na ovo, Netanjahuaova vlada suočava se s velikom krizom legitimiteta, koja može lako da dovede do novih parlamentarnih izbora, a zemlju uvuče u turbulentnu nestabilnost, po čemu će Izrael početi da liči na druge zemlje u regionu, a ne više na uzor demokratske stabilnosti na Bliskom istoku. Osim toga, izralska bezbednost će da dobije druge konture, pre svega u odnosu prema Iranu. Iran se posredovanjem Rusije i Kine pomirio sa Saudijskom Arabijom, čime je otvoren put da se okonča sunitsko – šiitski „hladni rat“ u arapskom svetu, na račun koga je Izrael uspeo da normalizuje odnose sa jednim brojem arapskih država pod kišobranom „Avramovih sporazuma“, a koje je snažno podržavala Saudijska Arabija. Iran, koji je mesecima bio poprište snažnih protesta, sada je dobio svoju priliku da likuje nad nevoljama svog najvažnijeg regionalnog neprijatelja.
U pitanju je dalji odnos Izraela prema Iranu i iranskom nuklearnom programu, pošto je Netanjahu odbacio tvrdnje šefa Međunarodne agencije da Izrael nema pravo da napadne iranska nuklearna postrojenja, ocenujući da „vredan čovek daje bezvredne izjave“. Iran i Izrael se nalaze na različtim stranama prema rusko – ukrajinskom sukobu. Iran je jasno na strani Rusije i Kine, dok je Izrael pod prethodnom vladom bio bliže Ukrajini, ali nije joj isporučivao vojnu pomoć. Netanjahu, koji je ranije imao bliske odnose sa ruskim predsednikom Putinom, nije se direktno izjasnio za isporuku naoružanja Ukrajini, ali je posle Blinkenove posete rekao da „razmatra tu mogućnost“. Ono što je potvrdio, jeste da Izrael nastoji da spreči da iransko oružje dospe u Rusiju, misleći na dronove. Ova izjava se povezuje sa nedavnim pokušajem napada dronovima na iranska postrojenja za proizvodnju dronova. Sve ovo dosta je značajna promena za držanje izraelskog premijera. Ali on nastoji da izbegne sukob s Rusijom i zbog toga što dve zemlje blisko sarađuju u Siriji i Izrael preko Rusije obezbeđuje svoje interese u ovoj zemlji.
Veliki protesti i demonstracije, nema sumnje, potkopavaju sposobnost izraelske vlade da deluje. Ukoliko ne budu okončani nekim sporazumom, verovatno je da će Izrael ući u novi krug izbora, ali ovoga puta s značajno pojačanom nestabilnošću i neizvesnošću kako će stići do vladine većine. Nestabilni Izrael može samo da podstakne endemsku regionalnu sukobljenost ili revanšističke ambicije, što bi, uz Ukrajinu, još više i opasno nagrizlo globalnu ravnotežu. Kao najudugovečnijem izraelskom predsedniku vlade, kod Netanjahua se, kao i kod arapskih vladara, pokazuje da dugovečnost može da donese više rizika, nego političke sigurnosti.
Autor je novinar, publicista i bivši diplomata