Pogledajte i preuzmite fotografije visoke rezolucije iz kolekcije Medija centra...

Juče, 23/8/2019
19:00  |  
Četvrtak, 15/8/2019
11:00  |  
Utorak, 13/8/2019
12:00  |  
Ponedeljak, 12/8/2019
12:00  |  
Petak, 9/8/2019
19:00  |  
Nedelja, 4/8/2019
11:00  |  
Petak, 2/8/2019
12:00  |  
Novi mediji
Članci i informacije o Internetu, multimediji, digitalnom zapisu...

ZBOGOM PAMETI

Iseljavanje iz Srbije – proces bez kraja

Svedoci smo nove vrste emigranata koje ne možemo staviti ni u jednu dosad poznatu kategoriju. Kada se govori o iseljavanju iz Srbije, obično se podrazumeva da odlaze uglavnom mladi i školovani ljudi i da je njihov odlazak nepopravljiva šteta za zemlju. Fenomen novih migracija istraživao je Nebojša Milosavljević

Srbija je na drugom mestu u svetu po broju mladih ljudi koji žele da napuste svoju zemlju, pokazalo je istraživanje koje su prošle godine sprovele Ujedinjene nacije. Broj onih koji bi da napuste Srbiju poslednjih godina popeo se na neverovatnih – 80 odsto, a na ovoj neslavnoj listi ispred nas se nalazi samo Gvineja Bisao. Iste rezultate pokazuju i ankete domaćih institucija – Uprave za dijasporu Vlade Srbije, agencije Faktor Plus...





.

TRI TALASA I OČAJNIČKI:
Ako se vratimo u bližu istoriju iseljavanja sa ovih prostora, uočićemo tri perioda masovnih odlazaka. Prvi veliki talas (1945-1950) činili su pripadnici poraženih snaga iz Drugog svetskog rata, koji su bili klasična politička emigracija. Zatim je naišao drugi nalet sredinom šezdesetih godina, kada je Jugoslavija pokušala da se reši nezaposlenih i slabo obrazovanih radnika i uputila ih u Zapadnu Evropu. Oni predstavljaju prototip ekonomske emigracije. Njihov motiv bio je da u stranoj zemlji provedu neko vreme, zarade novac i vrate se kući. Zato su i bili prepoznatljivi po svojevrsnom eufemizmu “radnici na privremenom radu u inostranstvu”.
Treći talas nastupio je sa poslednjom decenijom prošlog veka, kada je zemlju napustilo, prema grubim procenama, nekoliko stotina hiljada - mada tačan broj nikada nije utvrđen - uglavnom obrazovanih ljudi. Njih možemo svrstati pod političku emigraciju jer je osnovni motiv za odlazak većine bilo neslaganje s tadaš- njim režimom. Veliki procenat iz te kategorije bio je koliko-toliko materijalno situiran, školovan i zaposlen, tako da ekonomski razlog svakako nije bio primaran.
Najnoviji talas emigracije je permanentan, a ljude koji poslednjih godina odlaze u inostranstvo ne možemo sa sigurnošću svrstati ni u ekonomsku ni u političku emigraciju. Oni su nešto između, mada više naginju prvoj grupi. Svedoci smo stvaranja nove kategorije iseljenika, koja prosto traži bolji život negde drugde, uglavnom bez jasne vizije o konkretnim problemima s kojima bi mogli da se suoče u emigraciji. Izuzetak su pripadnici medicinske profesije i IT stručnjake, koji imaju jasnu viziju o svojoj budućnosti u inostranstvu.
Njihov osnovni motiv je jednostavan – “pobeći odavde” – sa primesa ekonomskih i političkih razloga, ali oni nisu jasno odvojeni i često se prepliću. Iz brojnih anketa u kojima su učestvovali budući emigranti, može se videti da su mahom apolitični i da nemaju motiva da ostanu ovde i bore se za ono što nazivaju “boljim životom”.
“Ja bih ovaj talas nazvala ‘očajničkom emigracijom’. Imali smo političku emigraciju nakon Drugog svetskog rata, ekonomsku emigraciju šezdesetih, kasnije i onu devedesetih, a sada imamo očajne ljude koji beže iz Srbije. Ne odlaze samo mladi i visokoobrazovani već i sredovečni ljudi i oni sa niskim kvalifikacijama. Odnosno, svako ko može da nađe posao negde na Zapadu”, kaže glavna urednica časopisa Nova ekonomija Biljana Stepanović.
Za nju je ključno pitanje šta nagoni te ljude da krenu u krajnje neizvesnu i rizičnu avanturu? I odgovor koji nas vraća na početak: “Pre svega nedostatak nade, nedostatak vere da će ovde biti bolje i saznanje da nemaju šta da izgube. Zato ih ja nazivam emigrantima iz očaja. Naša vlast svojom negativnom selekcijom kadrova, koja verovatno nije viđena u istoriji zemlje, inicira, podstiče i daje blagoslov tim ljudima da odu odavde. Ne mogu da tvrdim da je reč o dobro smišljenom planu koji bi se eliminisao određeni sloj društva koji bi u jednom trenutku kritičkim delovanjem bio opasnost po režim, ali je činjenica da Srbija svoja izlazna vrata drži širom otvorena. Za one koji ostaju pripremljen je jasan scenario. Ako pogledate budžet, videćete da je za dualno obrazovanje odvojeno dvostruko više novca nego za razvoj talenata. To nam govori da smišljeno postajemo zemlja jeftine radne snage.”
Kada se sve ove činjenice uzmu u obzir, a pogotovo mlaka i skoro nepostojeća reakcija države na to što je tek stasale i obrazovane generacije masovno napuštaju s kartom u jednom smeru, nameće se pitanje postoji li plan o preraspodeli stanovništva, odnosno, da li Srbija namerno drži svoja izlazna vrata širom otvorena za mlade i školovane stručnjake, a u zemlji ostavlja one koji će raditi manuelne poslove za minimalnu nadnicu?

ELITA I EMIGRACIJA:
Postalo je skoro opšte mesto da, kada se govori o odlasku iz Srbije, zapravo se misli na emigraciju najboljih, najškolovanijih, najpametnijih i najsposobnijih. Skoro da niko više i ne postavlja pitanje o tome gubi li ova zemlja zaista svoju elitu. Jednostavno, to se nekako podrazumeva i niko više ne dovodi u pitanje činjenicu da su oni u koje je najviše uloženo iskoristili prvu priliku da pređu granicu s kartom u jednom pravcu. Stalno se, i to uvek s nekom vrstom tihog žala i neskrivene sete, priča o tome ko liko košta školovanje jednog IT inženjera ili lekara i kako je država na velikom gubitku.
Malo je onih koji postavljaju pitanje o stvarnom postojanju srpske elite. Ima li je uopšte? Ko su njeni predstavnici? Koje su kvalifikacije, sposobnosti i dostignuća potrebni da bi neko postao član elitnog društva? Kako se formirala elita u Srbiji? Postoji li više elita (kulturna, politička, naučna...)? Da li je tačno da se veliki deo srpske elite nalazi u inostranstvu? Koliko se promenila socijalna, kulturološka i demografska mapa Srbije nakon decenija permanentnog iseljavanja?
Profesorka Fakulteta dramskih umetnosti Milena Dragićević Šešić ne sumnja da je mnogo naših izuzetno kvalitetnih i stručnih ljudi u inostranstvu i kaže da je srpska elita raspršena po svetskim univerzitetima.
“Ona se ne vidi jer nije na jednom mestu i nije organizovana. Tako, recimo, na Stanfordu imate dvoje naših stručnjaka, na Berkliju isto tako. Međutim, ako govorimo o sadašnjem odlivu mozgova iz Srbije, možemo samo da govorimo o odlasku potencijalne elite. Odlaze vrlo mladi ljudi i mi ne možemo znati da li će neko ko je u ranim dvadesetim godinama biti deo kulturne ili nauč- ne elite jer se oni još nisu afirmisali u svojim profesijama. Neko od njih bi to postao i ovde, a neko bi postao i deo kritičke inteligencije jer je to ono što smatramo intelektualnom elitom. Ono što je vrlo nepovoljno po one koji steknu diplome u inostranstvu jeste činjenica da su im vrata u Srbiji faktički zatvorena. Na našim univerzitetima postoje dve vrste zapošljavanja: mentorsko i političko. Ni jedno ni drugo ne podnosi nekoga koji je došao sa strane, ma koliko bio stručan i ma koliko njegovo znanje može da unapredi oblast u kojoj deluje. Takav odnos je ključan u sprečavanju stvaranja prave elite koja bi ostala u ovoj zemlji”, kaže profesorka Dragićević Šešić.
.

SRBIJA OD IMIGRACIJE DO EMIGRACIJE

Istoričarka Dubravka Stojanović ukazuje na to da je Srbija od tipično imigracione sredine početkom devetnaestog veka relativno brzo postala izuzetno emigraciona. “Srbija je tada imala svega pola miliona stanovnika, što znači da su svi ostali došli iz nekih drugih krajeva i naselili ove prostore. Novina, gledano u istorijskom smislu, jeste to što se odavde nije odlazilo. Međutim, situacija se promenila i mi danas imamo taj proces koji zovemo odliv mozgova. Kada govorimo o eliti, interesantno je kako se kraljevina Srbija odnosila prema fenomenu odlaska mladih ljudi u svet. Još od četrdesetih godina devetnaestog veka Srbija je izdvajala ogroman novac za školovanje preko potrebnih stručnjaka na univerzitetima u Nemačkoj, Francuskoj, Švajcarskoj... Moja koleginica Ljubinka Trgovčević proučavala je taj period i napisala knjigu ‘Planirana elita’. Bilo je evidentno da država planski pravi svoju elitu u zemlji koja nakon otomanske vlasti nije imala obrazovane i stručne ljude koji bi joj pomogli da se razvije. Zato se pristupilo tom planu i elita je lagano stvarana, čak i ugovorima koji su obavezivali te studente da se po završetku školovanja vrate i žive u Srbiji”, objašnjava profesorka Stojanović. Danas, dodaje, vidimo da ljudi masovno odlaze i uglavnom se govori da su posredi ekonomski razlozi: “Međutim, mislim da su stvarni razlozi malo dublji. Kod nas su generacije odrastale u ekonomskim krizama i nemaštini, mi smo jednostavno na to navikli. Navikli smo na male plate i skroman život i nikada kod naših ljudi pojava krize nije bila impuls za odlazak. Sada je glavni okidač, po mom mišljenju, to što ova zemlja već dugo pokazuje da ne zna kuda ide i da ne zna šta želi od sebe da napravi. Srbija je sama sebi oduzela viziju budućnosti.”

.

GLOBALNI SEVER I GLOBALNI JUG

Koliko je masovni proces emigracije specifičnost Srbije, a koliko deo opšteg svetskog procesa? Učestalost i obim migracija (unutar država, regionalno i globalno) veća je nego ikada u ljudskoj istoriji. Prema podacima Međunarodne organizacije za migracije (IOM) iz decembra 2017. godine, “približno jedan od sedam ljudi danas u svetu je migrant: 232 miliona su međunarodni migranti ili 3,2 odsto svetskog stanovništva, dok je 740 miliona ljudi u kategoriji unutrašnjih migranata.” I još važnije, “broj međunarodnih migranata se povećao za 65 odsto (53 miliona) na globalnom severu, kao i za 34 odsto (24 miliona) na globalnom jugu” od vremena okončanja Hladnog rata.

.

PISMO BUDUĆEM EMIGRANTU

Dragi moj mladi prijatelju,
Postavio si mi najteže moguće pitanje: "Otići ili ostati"? Boreći se sa svojom dilemom i tražeći savet od mene, misleći da sam merodavan za davanje informacija koje ti mogu promeniti sudbinu, verovatno nisi bio ni blizu pomisli u kakav si me problem ubacio i kako si, nenamerno, probudio onog demona u mojoj glavi s kojim se borim veći deo života i koji je, tek nedavno, zaspao krhkim snom verovatno iscrpljen beskonačnim i jalovim raspravama sa mnom.
Stvari ti, prijatelju, stoje ovako: Ukoliko ti je osnovni i jedini cilj da zaradiš novac, da imaš pristojan krov nad glavom, pun frižider, dobar auto i umirujući konto u banci, onda ne razmišljaj ni trenutka. Pakuj kofere i beži tamo gde si naumio. Trči i ne okreći se sine, nemoj da dolaziš ovde ni na odmor. Ne treba ti ni to. Samo ćeš da se nerviraš. Ukoliko te blaženim čini pomisao da ćeš moći da jedeš nutelu svakog dana supenom kašikom i da svaki put kada odeš na pumpu možeš da sipaš gorivo do vrha, onda ćeš naći svoju sreću. Garantujem ti i potpisujem da ćeš ostvariti svoj san, što ti od sveg srca želim. Ako ti je ovo što sam naveo dovoljno da prelomiš i doneseš odluku, počni da se pozdravljaš sa rodbinom, zovi taksi i nemoj da čitaš dalje. Nema potrebe.
Međutim, ima nešto u tvom pismu što mi govori da spadaš u onaj soj kome za sreću treba i malo više, pa me je to ponukalo da ti posvetim još nekoliko redova. To je rečenica u kojoj kažeš: "Hoću da pobegnem odavde i nađem svoj mir". E, rođače, ovde već dolazimo na osetljiv teren. Šta misliš, da li je moguće bekstvom doći do mira u duši? Ni mnogo pametniji od mene nisu našli rešenje za to pitanje, pa neću ni pokušavati da ti odgovorim sa da ili ne. Reći ću ti samo da sam, davnih dana, bio u tvojoj koži i da tačno znam kako se osećaš.
Tamo, početkom devedesetih, počeo sam da dobijam neizdrživ osećaj da me sopstvena zemlja u kojoj sam rođen i odrastao nepodnošljivo žulja. Da, baš tako. Žulja kao tesna košulja koja te guši i ne da ti da dišeš. Sve me je nerviralo. Navala primitivaca koji su okupirali svaki kutak, kreteni koji su se dokopali visokih funkcija i odlučuju o mojoj sudbini, ljudi koji su se pred mojim očima pretvarali u bedne poltrone, ološ koji je došao na vlast i počeo da kreira život po svojim merilima... Zvuči poznato, zar ne? Bio sam siguran da je bekstvo rešenje i da ću negde daleko naći svoj mir. Daleko, što dalje, tamo preko okeana gde nema onih koji me nerviraju. Tako sam, bar, mislio. Nisam hteo da mi život prođe u borbi sa vetrenjačama i sa daleko brojnijim neprijateljem. Nisam hteo da me pre četrdesete pogodi srčka u nekom redu za mleko ili benzin. Pobegao sam pred cunamijem prostote koji je preplavio moju lepu, rasturenu zemlju.
To moje traganje za srećom i mirom, ili, bolje rečeno, bežanija (koja se još naziva i emigracija), potrajala je skoro dve decenije. Toliko sam bio napolju u potrazi za spokojem. Da li sam ga našao, ako sam već utrošio toliko vremena? Hm, ne bih baš da ti se ispovedam, ali verovatno ti činjenica da sam se vratio, dovoljno govori.
Kao što rekoh, imam osećaj da ti je za sreću potrebno i nešto više od punog stomaka, i da nisi batalio čitanje ovog pisma. Ako je tako i ako ti bar nešto znači tvoja ekipa koju poznaješ najbolje na svetu, ako ti nešto znače mirisi tvog detinjstva, ako ti srce zaigra kada prođeš ulicom u kojoj si rođen a sunce te prati kao verno kuče, ako voliš da blejiš na nekom ćošku dok gledaš devojke koje prolaze i ne misliš ni o čemu, ako ti ponekad dođe da se baš u utorak olešiš sa društvom i muzici daš pola plate, ako voliš da baciš preferans, ako... E, ako je tako, onda razmisli dobro. Baš dobro. Ne bih želeo da mi se kroz nekoliko godina javiš i napišeš kako imaš sve, ali ti stalno nešto nedostaje i izmiče kao fatamorgana. A slutim da će tako biti. Nagledao sam se bogatih emigranata sa praznim očima. Ne treba ti da se upisuješ u to društvo. Ima ih sasvim dovoljno.
Sada se, osećam, pitaš šta je rešenje. Ovde ne možeš da živiš a malo sam te pokolebao sa udaranjem na te proklete emocije. Pa, sine, evo kako ja na to sada gledam:
Zamisli da sa devojkom sediš u svojoj omiljenoj kafani. U kafani u kojoj te svi konobari znaju po imenu, gde si popio prvo muško piće, odakle si kretao u pohode na grad i gde se osećaš fino i udobno kao u starim, razgaženim papučama. Sedite tako i uživate, kad na vrata nahrupe tri bitange. Pijani, bahati i nepodnošljivo glasni. Sedaju za sto do vašeg i odmah učine da ti, do tada, lepo veče, jednostavno presedne. Zamisli da su ta tri dripca, recimo, Vučić, Dačić i Vulin. Ovaj prvi smara do besvesti i prenemaže se da je svima muka, Dačić se pijano dernja i urla "Miljacku", Vulin se upadljivo svadja sa ona tri Vulina koji stanuju u njegovoj glavi...Dobacuju svima, pohotno gledaju tvoju devojku i, uopšte, razore ti život dok si rekao keks.
Imaš dva izbora. Prvi je da se pokupiš, uzmeš devojčicu za ruku i mirno izađeš iz kafane prepuštajući je bahatom ološu koji sada gospodari njome. Prilično bezbolno i efikasno rešenje, samo...Tu ti više povratka nema. Oni su je zauzeli za sva vremena, a i nisam baš siguran kako ćeš se osećati posle toga i da te, možda, savest neće buditi u pola noći stavljajući ti u glavu nepodnošljivu pomisao da si pred takvima podvio rep i pobegao. Pitanje je i kako bi te devojka gledala nakon svega, zar ne?
Drugi izbor je da ustaneš i staneš im na crtu. Da im pokažeš da su mali, bedni, da hvataju na galamu i da to kod tebe ne prolazi. Da im dokažeš da si spreman da se boriš za svoje parče sreće i da se ne plašiš pošasti koja preti da uništi sve čega se dotakne. Da im pokažeš kako možeš da primiš udarac, ali i da ga zadaš. Kako možeš da ustaneš ako padneš i da se boriš do kraja. Da nisi od stakla. Sve dok ne isteraš mamlaze iz kafane i vratiš se svom miru. Za koji si se izborio.
Kapiraš šta hoću da kažem? Možeš da pobegneš i ceo život nosiš neki kamen u stomaku, a možeš da ostaneš i da se boriš. Za sebe i za svoju sreću. Za svoju porodicu, za one koji dolaze. Znam da ti se sada čini da su oni večni i nepromenljivi, ali nije tako. Sigurno. Video sam leđa i mnogo jačim od njih. Kada malo bolje razmisliš, zašto bi ti, uopšte, napuštao kafanu koju voliš zbog nekih bilmeza? Neka idu oni. Svima će biti lepše.
I još nešto, sine, da zapamtiš. Iz sebe se ne može emigrirati. To još nikom nije uspelo.

Nebojša Milosavljević


.

(Projekat “Zbogom pameti” Medija centar realizuje uz sufinansiranje sredstvima Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije)